АЖУРИРАЊЕ, 16.08.2024: Недостатак у прописима на који смо указали у чланку у наставку разјашњен је новообјављеним смерницама.
СМЕРНИЦЕ ЗА УРЕДБУ ТУРСКОГ КОДЕКСА О ХРАНИ О НУТРИТИВНИМ ИЗЈАВАМА
ДАТУМ ОБЈАВЉИВАЊА ЧЛАНКА, 15.04.2023
Хајде да заједно размотримо нутритивне изјаве повезане са шећером. Примећујем да су прописи у неким тачкама нејасни и непотпуни, да их сектор не разуме у целости и да се на тржишту појављује чак и погрешно декларисање.
При разматрању теме ослонићемо се на турске прописе о храни, опште прописе ЕУ о храни, EFSA, FDA, WHO и Codex Alimentarius.
Део 1: Изјава „без шећера”
Најпре погледајмо одредбу турских прописа о храни која одређује која се храна може означити као „без шећера” и „без додатог шећера”.
| Шећери | Низак садржај | Количина шећера у 100 g чврсте хране не сме бити већа од 5 g или количина шећера у 100 mL течне хране не сме бити већа од 2,5 g. |
|---|---|---|
| Без шећера | Количина шећера у 100 g чврсте или 100 mL течне хране не сме бити већа од 0,5 g. | |
| Без додатог шећера | Храна не сме да садржи никакве моносахариде ни дисахариде ни другу храну додату због њених својстава заслађивања. Ако су шећери природно присутни у храни, на етикети се мора навести и изјава „САДРЖИ ПРИРОДНО ПРИСУТНЕ ШЕЋЕРЕ”. |
Напомена 1: У овом чланку не разматрамо изјаву о ниском садржају јер разумевање одредбе „без шећера” омогућава и разумевање одредбе о ниском садржају.
Као што видимо из наведене одредбе, да би се храна могла описати и означити као „без шећера”, сме да садржи највише 0,5 % шећера.
Одредба је јасна, али да бисмо је разумели, морамо да погледамо дефиницију шећера.
Наиме, може се поставити питање: да ли полиоле треба сматрати шећерима? Сорбитол је, уосталом, моносахарид, а малтитол дисахарид.
Управо у тој тачки може доћи до забуне.
Може ли се, на пример, храна која садржи малтитол и 0,3 g шећера у 100 g означити као „без шећера”?
Да бисмо одговорили на то питање, најпре морамо да погледамо дефиницију шећера.
Дефиниција шећера
ı) Шећери: сви моносахариди и дисахариди присутни у храни, осим полиола.
Из тога произлази да се храна може означити као „без шећера” ако садржи највише 0,5 g шећера у 100 g, без обзира на то да ли су природно присутни или додати током процеса.
Напомена 2: У Турској ниједан од прописа којима подлежемо не садржи изјаву да се ознака „без шећера” сме користити само ако датој храни није додат шећер.
Ако се вратимо на наведено питање, храна која садржи малтитол или друге полиоле може се означити као „без шећера” ако су испуњени услови те изјаве.
Део 2: Без додатог шећера
ДЕО 1 [2.1]
Пређимо на изјаву „без додатог шећера”.
Та изјава делује сложено, а ни прописи је нису у целости разјаснили.
Четири институције — ЕУ/EFSA, FDA, FAO/Codex Alimentarius и WHO — разликују се у дефиницијама шећера у том контексту.
Чини се да прописи ЕУ, на којима се заснивају турски прописи о храни, не разјашњавају то питање у целости и да су флексибилнији од приступа FDA, Codex Alimentarius и WHO.
Од те четири институције FDA и FAO/Codex Alimentarius питању приступају најстроже и у целости га разјашњавају.
У наставку су сажеци дефиниција и смерница тих четирију институција.
Прописи Европске уније (EU 2011)
Прописи Европске уније (EU 2011) дефинишу шећере као „све моносахариде и дисахариде присутне у храни, осим полиола”. Храну без додатог шећера дефинишу као храну без „икаквих додатих моносахарида или дисахарида” или без „икакве додате хране која садржи моносахариде или дисахариде и користи се због својих својстава заслађивања” (EC 2008, EU 2011).
EFSA (Европска агенција за безбедност хране)
Европска агенција за безбедност хране (EFSA) у свом научном мишљењу о референтним вредностима уноса угљених хидрата и дијетних влакана (EFSA 2010a) дефинише додате шећере као „сахарозу, фруктозу, глукозу, хидролизате скроба (глукозни сируп, сируп са високим садржајем фруктозе) и друге изоловане препарате шећера који се користе као такви или додају током припреме и производње хране” (при чему шећере присутне у незаслађеном воћном соку или меду не убраја у додате шећере). Укупне шећере дефинише као збир додатих шећера и ендогених шећера присутних у воћу, поврћу и житарицама, као и лактозе у млечним производима. Амерички Институт за медицину (IoM) даје сличну дефиницију додатих шећера (IOM 2006).
WHO (Светска здравствена организација)
Према Светској здравственој организацији (WHO 2015), појам шећера обухвата унутрашње шећере уграђене у структуру целовитог воћа и поврћа; шећере природно присутне у млеку (лактозу и галактозу); и слободне шећере, односно „моносахариде и дисахариде које храни и пићима додаје произвођач, кувар или потрошач, као и шећере природно присутне у меду, сирупима, воћним соковима и концентратима воћних сокова”. Главна разлика између дефиниција EFSA и WHO јесте у томе што „слободни шећери” према WHO обухватају не само све шећере додате храни током производње или од стране потрошача него и шећере присутне у воћном соку, меду и сирупима.
FDA (Управа за храну и лекове)
У Сједињеним Америчким Државама Управа за храну и лекове (FDA 2017) наводи да „дефиниција додатих шећера обухвата шећере који се додају током прераде хране или се пакују као такви и укључује шећере (слободне шећере, моносахариде и дисахариде), шећере из сирупа и меда и шећере из концентрованих воћних сокова или сокова од поврћа у количини која премашује ону која би се очекивала у истој запремини 100-процентног воћног сока или сока од поврћа исте врсте. Дефиниција искључује воћни сок или сок од поврћа концентрован из 100-процентног воћног сока који се продаје потрошачима (нпр. замрзнути концентрат 100-процентног воћног сока), као и одређене шећере који се налазе у воћним соковима и соковима од поврћа, желеима, џемовима, воћним конзервама и воћним намазима”.
Codex Alimentarius — изјаве о недодавању састојака
7. ИЗЈАВЕ О НЕДОДАВАЊУ САСТОЈАКА
7.1 Недодавање шећера
Изјаве о недодавању шећера храни могу се наводити ако су испуњени следећи услови.
(a) Храни нису додати шећери било које врсте (примери: сахароза, глукоза, мед, меласа, кукурузни сируп итд.);
(b) Храна не садржи састојке који у свом саставу имају шећере (примери: џемови, желеи, заслађена чоколада, заслађени комадићи воћа итд.);
(c) Храна не садржи састојке који садрже шећере и замењују додате шећере (примери: нереконституисани концентровани воћни сок, паста од сушеног воћа итд.); и
(d) Садржај шећера у самој храни није на други начин повећан изнад количине коју уносе састојци (пример: употреба ензима за хидролизу скроба ради ослобађања шећера).
Целовите наведене дефиниције и смернице можете пронаћи у одељку са изворима.
Пошто су наша тренутна тема турски прописи о храни, размотримо питање у складу с њима.
Одговарајућа одредба турских прописа о храни гласи овако.
| Шећери | Низак садржај | Количина шећера у 100 g чврсте хране не сме бити већа од 5 g или количина шећера у 100 mL течне хране не сме бити већа од 2,5 g. |
|---|---|---|
| Без шећера | Количина шећера у 100 g чврсте или 100 mL течне хране не сме бити већа од 0,5 g. | |
| Без додатог шећера | Храна не сме да садржи никакве моносахариде ни дисахариде ни другу храну додату због њених својстава заслађивања. Ако су шећери природно присутни у храни, на етикети се мора навести и изјава „САДРЖИ ПРИРОДНО ПРИСУТНЕ ШЕЋЕРЕ”. |
Размотримо одредбу део по део.
Одредба каже:
Храна не сме да садржи никакве моносахариде ни дисахариде ни другу храну додату због њених својстава заслађивања.
Поделимо реченицу на два дела без промене њеног значења:
1- Храна не сме да садржи никакве моносахариде ни дисахариде.
2- Ни другу храну додату због њених својстава заслађивања.
Звучи јасно, зар не? Не сме да садржи моно- ни дисахариде. Да ли онда треба да разумемо да храна ни под којим условима не сме да садржи моно- или дисахариде? Али овде постоји противречност јер други део одредбе каже:
Ако су шећери природно присутни у храни, на етикети се мора навести и изјава „САДРЖИ ПРИРОДНО ПРИСУТНЕ ШЕЋЕРЕ”.
Зато се питамо да ли постоји проблем са преводом и гледамо изворну одредбу у прописима ЕУ.
БЕЗ ДОДАТОГ ШЕЋЕРА (изворна одредба ЕУ — превод)
Изјава да храни нису додати шећери и свака изјава која би за потрошача могла имати исто значење сме се наводити само ако производ не садржи додате моно- или дисахариде ни другу храну употребљену због њених својстава заслађивања.
Ако су шећери природно присутни у храни, на етикети би требало навести и изјаву „САДРЖИ ПРИРОДНО ПРИСУТНЕ ШЕЋЕРЕ”.
Када погледамо изворну одредбу, изрази су јасни:
1- производ не садржи додате моно- или дисахариде
Јасно је, дакле, да постоји проблем са преводом. Из тога разумемо да треба да гледамо да ли су моно- или дисахариди додати, а не да ли их храна садржи.
А ШТА ЈЕ СА ПОЛИОЛИМА? НЕ ПОМИЊУ СЕ!
Погледајмо следећи пример:
Замислите храну која природно садржи 5 % шећера и којој се додаје малтитол. Како у том случају треба навести нутритивну изјаву?
Пошто храна садржи 5 % шећера, не може се означити као „без шећера”.
Пошто је додат малтитол, не би требало да се означи ни као „без додатог шећера” јер је малтитол дисахарид, а пропис за ту изјаву одређује да се дисахариди не смеју додавати и не садржи изјаву којом се полиоли изузимају.
Али да ли је то логично?
Ако је садржај шећера у храни ≤ 0,5 %, после додавања малтитола може се навести изјава „без шећера”, али не и „без додатог шећера”. Без научног образложења то је противречност. Зато би у други део одговарајуће одредбе, у којем се дефинише „без додатог шећера”, требало додати изузеће за полиоле.
Да ли произвођач који проучава прописе треба да размишља овако?
„Код изјаве ’без додатог шећера’ нема податка о изузећу полиола, али сам назив каже ’без додатог шећера’, а полиоли су изузети из дефиниције шећера, па производ могу тако да означим и ако му додам полиол.”
Законска одредба мора бити јасна и разумљива. FDA* и Codex Alimentarius то су питање јасно и разумљиво изразили** и навели да предметни додати састојци не смеју бити шећери. Пошто одговарајућа одредба Турског кодекса о храни не појашњава „говорим о шећерима”, онима који јој подлежу није јасно како треба да поступе.
*Одговарајући израз FDA:
Изрази „без додатог шећера”, „без додавања шећера” или „шећер није додат” смеју се употребљавати само ако:
(i) Током прераде или паковања није додата никаква количина шећера како су дефинисани у § 101.9(c)(6)(ii), ни било који други састојак који садржи шећере и функционално замењује додате шећере; и
(ii) Производ не садржи састојак који садржи додате шећере, као што су џем, желе или концентровани воћни сок; и
**Одговарајући израз Codex Alimentarius:
(a) Храни нису додати шећери било које врсте (примери: сахароза, глукоза, мед, меласа, кукурузни сируп итд.);
ДЕО 2 [2.2]
Сада погледајмо други део прве целине одредбе.
| Без додатог шећера | Храна не сме да садржи никакве моносахариде ни дисахариде ни другу храну додату због њених својстава заслађивања. Ако су шећери природно присутни у храни, на етикети се мора навести и изјава „САДРЖИ ПРИРОДНО ПРИСУТНЕ ШЕЋЕРЕ”. |
|---|
Храна не сме да садржи […] другу храну додату због њених својстава заслађивања.
Тај израз заправо делује јасно и може се разумети тако да се храни не сме додавати друга храна због њених својстава заслађивања.
Али потребно је поставити следећа питања:
На који ће начин надлежни орган утврдити у коју је сврху неки састојак додат храни?
На пример, како произвођач треба да означи свој производ ако му додаје мед?
Ако произвођач дода мед ради заслађивања, означи производ као „без додатог шећера” и затим буде подвргнут контроли надлежног органа, каква ће бити одлука?
Ако произвођачу буде речено „употребили сте мед за заслађивање, па је ознака ’без додатог шећера’ противна прописима”, а он одговори „не, употребио сам мед као везиво, пунило или због његових функционалних својстава”, како ће надлежни орган поступити?
Туђе се намере не могу читати из мисли.
Зато та одредба делује неразјашњено и отворено за злоупотребу.
Ситуација из примера са медом важи и за концентрат воћног сока и сличне производе који се могу додавати као замена за шећер.
Постоје ли на полицама продавница брендови који то искоришћавају?
Раније смо поменули да FDA том питању приступа строже и јасније.
Из следећег израза FDA видимо да се производи попут меда јасно сматрају шећерима.
Дефиниција FDA, дакле, јасно спречава такву ситуацију, која је отворена за злоупотребу и у којој технички није могуће утврдити повреду прописа.
Дефиниција FDA
У Сједињеним Америчким Државама Управа за храну и лекове (FDA 2017) наводи да „дефиниција додатих шећера обухвата шећере који се додају током прераде хране или се пакују као такви и укључује шећере (слободне шећере, моносахариде и дисахариде), шећере из сирупа и меда и шећере из концентрованих воћних сокова или сокова од поврћа у количини која премашује ону која би се очекивала у истој запремини 100-процентног воћног сока или сока од поврћа исте врсте. Дефиниција искључује воћни сок или сок од поврћа концентрован из 100-процентног воћног сока који се продаје потрошачима (нпр. замрзнути концентрат 100-процентног воћног сока), као и одређене шећере који се налазе у воћним соковима и соковима од поврћа, желеима, џемовима, воћним конзервама и воћним намазима”.
Попут FDA, и Codex Alimentarius јасно дефинише то питање.
Codex Alimentarius — изјаве о недодавању састојака
7. ИЗЈАВЕ О НЕДОДАВАЊУ САСТОЈАКА
7.1 Недодавање шећера
Изјаве о недодавању шећера храни могу се наводити ако су испуњени следећи услови.
(a) Храни нису додати шећери било које врсте (примери: сахароза, глукоза, мед, меласа, кукурузни сируп итд.);
(b) Храна не садржи састојке који у свом саставу имају шећере (примери: џемови, желеи, заслађена чоколада, заслађени комадићи воћа итд.);
(c) Храна не садржи састојке који садрже шећере и замењују додате шећере (примери: нереконституисани концентровани воћни сок, паста од сушеног воћа итд.); и
(d) Садржај шећера у самој храни није на други начин повећан изнад количине коју уносе састојци (пример: употреба ензима за хидролизу скроба ради ослобађања шећера).